mali kolodvori. Drže dosadu
da ne uđe u grad. U kratkoj smjeni
među odlascima vrijeme tek kradu– do kasnog proljeća, kad se posrame
i sve nadoknade. Pruge se prenu,
kolosijeci nove pripreme drame,
skretnice im skreću i već u trenurevolucija! I tamo gdje nikom
nikad ne događa se i ne pamti
ništa, tu odjednom crvenom vikom
siv nasip viče i žestoko plamti.Među pragovima i vlakovima
svi kolodvori gore makovima.
Fertik štreka
Kat su po skrivečki Mama i Oče
Imeli veselje, a negde f kmici,
Nekaj su fulali; joj to se hoče
Pripetit baš kat ti ne treba. Ftici
Bi sejeno bilo; jajce tam il sim,
Al curi se piše kakva je bila.
Ko te je spreluknjal, moraš biti znjim,
Serdce zaklenut i poštucat krila.
Po skrivečki kat su Japa i Mama
Veselje krali su dobili dreka.
Morda f krivom hipu kakva galama
Ih je zahliknula i fertik štreka.
I sad sam ja tu i merim kak vreme
Plazi kak melasa i vleče breme.
kad sam bio mali
kad sam bio mali za vrućeg ljeta
mjerio sam gradu temperaturu
bosim tabanima ništa ne smeta
ako malo peče baka bi kuru
stare šljivovice što na tabane
a što svojim nepcem i opet sve bi
bilo kako treba puno tog stane
u ljetni dan kad si mali al’ ne bi
do večeri bilo ni blizu dosta
nego bih krijesnice po parku kasno
sve dok baka ne bi postala prosta
i promukla a najviše je krasno
kad kiša na vreloj pločnika peći
cvrči šušti nešto želi mi reći
Zdrave nam zime ni. Čez listje suho
papak tapče, šušti. Kosmato vuho
striže. Ajngel črni, rogati, s frulom
kaj ih farof privleč ni znal niti štel.
I ja sem taj, kaj vrag bi ga lahko zel
da mu se nisem skril s puta vu grabi.
luknja Dibukova. A ova trula
egzistenca, zima bez zime, kula
na glibu, kaj vredi? Vu serdcu stena.
pak grem gor. Bedaka tam navek treba.
Malen ispod zvijezda
Kad bolje razmislim, sad za Eostre,
moj je bog veći od tvog sitnog boga.
Toliko je velik, sav kad se prostre
da veći bude od dobrog i zloga.
Toliko velik da mu je svejedno:
statistički ja sam tek mu podatak
u moru gugola — poslanje bijedno,
nikakav domet, poluživot kratak…
Bogu je svejedno turam li mimo
ili u sredini svojega gnijezda,
štujem li il’ vrludam tamo-simo,
i hodam li mu malen ispod zvijezda.
Nikakve upute dao mi nije;
tek stvorio sve je i sad se smije.
Nisam nezahvalan
Dragi Djede Mrazu bio sam dobar
— bake preko ceste, svima dao sjesti,
pticama mrvice, nikome grobar;
od deset poštujem šest zapovijesti.
I mislio sam si nekako s nadom
da ovaj put možda u tvom paketu
bit će i ono što želim si kradom
noću, kad blesave misli se pletu.
Da ovu masku što žulja i grebe,
prošlost svu hrapavu, sav teret trajan,
da svu svoju kožu svučem sa sebe;
nov gušter da budem, zelen i sjajan.
Al’ dobra su mi i dva topla šala,
čarape i knjiga; puno ti hvala.
Rujan
Vrijeme je postalo teško i bređe.
Ne znam što bih s lišćem. Da iz ormara
izvučem crveno, žuto il’ smeđe?
Koje pristaje kad kora je stara?
Ptice se prepiru o planu puta.
Pozobale su mi plodove ljeta;
i sad im ne trebam. Sa mojih skuta
sad će na toplije. A margareta
razmišlja o cvatu. Je li još mlada?
Je li vrijeme miru ili još jednom
da proba? Labuđi? Nikad nas nada
ne napusti. Čini budućnost vrijednom
i onda kad znamo, crno na bijelom,
i što ćemo s dušom i kamo s tijelom.
