“Uvek: njegovi crveni kapci.
Podučavao me je veštini brijanja. Nikada moja sapunica nije bila gusta kao njegova.
Kada sam prvi put zakasnio, sačekao me je pred kućom, odeven samo u pidžamu, ogrnut kaputom.
U selu, na livadi, iznenadani letnji pljusak. Posle toga je danima tragao za grudvicama blata na pantalonama.
Maramice su mu bile uvek uredno složene.
Jednom sam ga zatekao kako sedi na rubu kreveta. Jednom je zaspao nad nekom stručnom knjigom. Jednom me ošamario pre nego što sam uspeo da progutam zalogaj, i mrve testa i fila iz mojih usta su prekrile ceo stolnjak…
Nije umeo da mrzi; u ljubavi nije pravio razlike.
Imao je povišen šećer. Krišom se uvlačio u ostavu i proždirao kolače, potom se krišom izvlačio i pravio da ga zanima nešto u dvorištu.
Mogu da pokažem to mesto na kojem je stajao.”