Mi radimo kao da ništa nije bilo
To je bio moj moto
Tri godine
Kao da ništa nije bilo
Pre tri godine
Odjednom
Umrla je mama
Žena
Ljubav
Ali mi radimo
Vozimo se u školu
Na posao
Prostiremo veš
Slažemo suđe
Tri godine mi ne stajemo
Upoznajem žene
Jednu sam poželeo
Da bude sa nama
Da budemo porodica
Radili smo sve
Kao da ništa nije bilo
Vozili se
Prostirali veš
Slagali suđe
Kad je i ona umrla
Više ništa nije
Kao što je bilo
Život je napravio dvostruki salto
Preskačući preko mojih
Istegnutih prepona
Odjednom
Želim samo da pišem
Dišem
Osećam
Konačno sam shvatio
Bol mi sasvim dobro ide
*
*
*
#bogami_je_svasta_bilo
Neko je sedeo na mojoj stolici
i slomio joj noge!
Neko je škrabao mojom olovkom
i slomio joj srce!
Neko je jeo iz mog tanjira!
Neko je smazao moj musli!
Neko se tuširao u mom kupatilu!
Neko je spavao u mom krevetu!
Neko i dalje spava u mom krevetu…
Nastala je velika buka.
Riđokosa se uplašila
pobegla
i nikada se više nije vratila.
Medvedi popravljaju slomljene stvari
žive srećno
i dvaput zaključavaju vrata.
*
*
*
#vise_niko_ne_spava_u_mom_krevetu
Nikad više
Urla moj razum
Samo još jednom
Preklinje moje srce
Miris razigranih usana probudio je Zlatoustog u meni
Pozlaćeni nemir ukotvljen pre 40 godina
Dečak kog su davno ubedili da je zemlja pustinja
Postavljen na presto sa kojeg mu vise noge
Nije bio dorastao da ikome bude Kralj
Sad je toj šaradi kraj
Napuštam Narcisa raskovitlanih čula
Napuštam manastir u kom je izatkan džemper moje patnje
Dobrodošao tamni, opaki, slasni svete
Neki bi rekli da sam okasnio
Preskočili su deo koji kaže da najbolje rađa kesten koji poslednji ozeleni
Napevajući i moleći za ljubav
Jedno sam naučio
Nema Kralja bez Ratnika
Ni Ratnika bez Ljubavnika
Zaglavljena duša mora krenuti ispočetka
Ako me nekada na putu sretneš
I čuješ da nešto preklinje
To više nije ono moje srce
To samo odjekuje bol zapaljivih vremena
Dok sasušena sloboda bukti željna potopa
Prospi se tada po meni
Ugasi me još jednom
Samo još jednom
I nikad više
*
*
*
#jesam_to_rekao_nikad?
Da li ljubav potone zbog stotinu crnih mrlja
ili stotinu crnih mrlja ispliva kada ljubav potone?
Na kraju da li je i bitno
kad ljubav potone?
*
*
*
#nije_bitno
Mesecima rudarim
Ruke sam zacrneo, na lice ugljen kidiše
Kopam kanale arhetipskih nalazišta
Olistali skelet u njima se skriva
Stvarni život
Neobasjan bleštavilom izlizanog podneva
Pod prstima nazirem zlatnu žilu kucavicu
Njene niti se šire po neprohodu
Pratim ih, kopam
Zasukanih golorukava
Puženje je jedini način da prohodam
Poderana ruka pulsira
Naslućujete li tajmer koji odbrojava?
Neki to zovu paklom
Može i tako
U ispodzemlju pojmovi svetla su nevažni
Evo moje definicije:
Pakao je blagosloveni prostor u kom nepostojeći život nastaje
I u kom se postojeći život razbluđuje
Ne brinem
Kada se oči potpuno naviknu na mrak
Nijedna eksplozija nije smrtonosna
*
*
*
#zilav_sam
(Autor: Predrag Radić
Fotografije: Meho Mahmutović)