Autorica: Jovana Nastasijević
OČI, PLANETE
postoje mesta gde krajolik postaje grub
tanki prelazi ka hladnoći naglog
neprepoznavanja
put zastru trnjine i zaurla na tebe
drozd
ispljune ti zenice u šake i šmugne
pod pazuh krošnji.
tada tuguješ kost po kost po džepovima
ispituješ počelo stvari
zakrivljeno u staklu klikera, tvoje
oči, još neotkrivene vodene planete
postoje mesta gde me
naglo
izbezumi tvoja bosonogost
BIRANI BROJ NE POSTOJI
ako hoćeš da saznaš šta znači
živeti u nekom gradu
napusti ga
postaće prohodne ulice koje si u žurbi
izbegavala zbog gužve
izdvojiće se iz buke
ozbiljeno tkivo rečenica i kliznuti po mapi krvotoka
natrag
niz uglačana bedra
ako hoćeš da saznaš šta znači
živeti u nekom
napusti ga
(NAJSTVAR)NIJE TU
sve sam probala. da volim
u smjeru rasta krljušti
po istočnim obodima tijela
vidiš da nije uspjelo.
more se svo izlilo
jutros iz mene. nije ostalo
ništa
za spasiti malu ribu u dnu
posljednje što se praćnulo
bio je fantomski ud
izrastao u endodermu
uvjerenja
da će znati
disati
na suhom
POVRATAK
tog jutra kad sam ispala iz spiska putnika
jedno malo jato se uskomešalo
prema detaljnom opisu pomorska policija
traga za ženskim telom, oko metar i po, očuvano
velik ožiljak na levom bedru i ponešto unezveren pogled
iz ribljih očiju (mada to više nije važno) nema šanse
kaže jedan; ma tu je, mora bit tu
kaže drugi
ako je nisu raznili galebovi
*
penim i propinjem se
a tebe
volim sa svih strana kristalno
zazorno; ljuljam te na grudima konačno
živim i gutam male otrove
koje nehotice ispuštaš
u mene, sad uživam
kako uživaš, dok te nosim
slobodno
nikuda
FERN
često one to rade
namerno se izvrću na leđa
kad postanu sigurne da nema izlaza
iz tog tela što se sve jasnije
seća da je bilo ptica
desetinama godina
u pretincu mudre utrobe je čuvala
seme omiljenog ljubavnika; sve one to rade
čekaju predano i dugo
(vreme je izumrlo sa dinosaurima)
kad krenu velike kiše, probude ga i aktiviraju
da život sazri u sekundi
nadolaska reke
*
često to radimo, namerno
porinemo tela u žeđ dok ne budemo
sasvim sigurne da nećemo izdržati ropstvo; tada smehom
zatvorimo oči jedna drugoj i čekamo
da nadođe voda
i zaškripe vrata na oklopu
NAJTEŽE MI JE BILO KADA SAM PRONALAZIO DJECU*
kroz higijensku rukavicu
svetli ruka čoveka
dok otresa zemlju sa nađenih objekata.
pasoš olovka šnala
kaiš komad plave
košulje rubac fotografija
mlade žene
ogledalce.
cucla.
flašica sa malo
zgrušane prljavštine u dnu.
pelena. u njoj šačica
kostiju male ptice.
hrpa plastičnih igračaka kraj majice
bez dečaka.
ja sam glasnik zašivenih usta.
glava harlekina što se kotrlja trgom.
panj.
prašina i živa kost prelomljena
pedeset puta.
zemlja.
ništa.
ja sam
majčine ruke
što bubnjaju po kori drveta
izludele
iznutra.
niko ih neće osloboditi.
* Reči Jasmina Odobašića, autora knjige „Hiljadu grobnica u Bosanskoj Krajini 1992.-1995.“. Jasmin je ekshumirao žrtve i hrvatske i srpske i bošnjačke nacionalnosti u BiH.