Samo se moram prilagoditi.
Još malo i bit će bolje. Bit će super. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put popušila cigaretu. Ljepljivo ljeto. Vidjela sam curu iz razreda kako se šminka. I puši. Stavljala je tanki sloj plave maskare na trepavice. Precizno i mirno. Kasnije, u disku, pitala sam je uvlači li dim. Hladno me pogledala i rekla: Nego? Shvatila sam snagu prilagodbe.
Na primjer, nedavno je rekao:
– Kada ti kažem da me pustiš na miru, onda me pusti na jebenom miru.
Pomislila sam:
– Ne želim te nikada više vidjeti.
Ali samo sam spustila glavu.
Nije onako kako sam željela. Miljama daleko. Ali za to sam ja kriva. Pretiha sam. Ili preglasna. Prenježna. Ili pregruba. Ne govorim dovoljno. Govorim previše. Ne bavim se nekim zanimljivim hobijima. Ne šminkam se. Ne držim se uspravno.
Nije ni čudo da nije dobro. Nezanimljiva sam. Raskupusana. Nesigurna. Bit će da nešto ne valja ni u seksu. I ne stižem ništa, sve radim na brzinu. On to vidi i ne sviđa mu se. Ne sviđa mu se ni način na koji pognem glavu kad sam tužna ili kad razmišljam. Znam da to mrzi, uvijek mi podiže glavu.
Na primjer, nedavno je rekao:
– Potpuno si neženstvena. Ponašaš se kao muškarac.
Pomislila sam:
– Ti se ponašaš kao kreten.
Ali sam samo spustila glavu.
Jedno u drugom, jedno za drugo, mi smo čudna oskudica. Ja sam oskudica radosti i ideja. Sve što smislim, nestaje. Ostajem zarobljena u trenu. On je oskudica snage. Sve što može, razbije se uz mene. Ostaje slab. Pokušavam mu pomoći, osnažiti ga. Tada me gleda kao da će me udariti. Ne smijem to raditi. I ne smijem više toliko misliti o sebi, o nama. Bit će bolje, znam. Samo ne smijem toliko paziti.
Na primjer.
– Nećeš me se tako lako riješiti – nedavno je rekao.
– Trebalo mi je manje od treptaja da se riješim sebe –
pomislila sam.
Ali sam samo spustila glavu.
————————————-
(Autorica: Jelena Zlatar Gamberožić)
(Iz zbirke priča Odjavna karta, CeKaPe, 2014.)